Историјат

Од отварања интернатски уређене Мушке учитељске школе јагодинске до савременог Дома ученика средњих школа Јагодина, у Јагодини, прошло је 115 година – предугачак период за већину установа за смештај ученика у Србији.

Ове деценије носе и своју причу, која је на почетку била задивљујућа. Сретен Аџић је успео да у периоду од 1898. до 1914. године формира школски завод са Интернатом који је по својој организацији и уређењу био међу водећима на Балкану.

Међутим, после Првог светског рата и непријатељске окупације, Учитељска школа са својим богатим инвентаром, нарочито Интернат, затим примерено уређени парк и школско имање, били су оштећени.

О организацији задовољавајућег Интерната и трпезе у првим послератним годинама није се могло ни помислити. Радило се само на томе да се збрину, колико је могуће, сиромашни и сироти ученици. Помоћ која је стизала од државе и хуманитарних организација била је недовољна. Иако су Аџићеви напори да врати школски завод у предратно стање , били врло велики, они нису довели до жељених резултата.

Аџићево време је било прошло. Ратови су разорили многе илузије. Услови су се изменили. Млади свет, па и онај у учитељским школама, захватиле су нове идеје и бунтовна расположења. У школу су дошли млади ратници који су са бојишта приспели да би наставили школовање прекинуто ратом. С њима је у школу ушло ново, другачије расположење, другачији однос ученик – наставник. То више није била она стара, од живота изолована школа.

Аџићеви наследници нису могли ништа да ураде у том погледу. Настојања да се испољавање бунтовних расположења у честим штрајковима заустави довођењем нових, искусних, али и конзетветивних директора, нису давале резултате.

Превасходно захваљујући др Драгољубу Петровићу, директору од 1925. до 1935. године, интернат, школске учионице, трпеза, имање и остале школске зграде доведене су у стање које је заблистало старим сјајем. Као бивши ученик те школе, кад је постао њен директор, Петровић је дословно поштовао, одржавао и брижљиво неговао све што је Аџић створио. Без породице и европски образован, живео је даноноћно у школи и за школу.

После његове смрти 1935. године, настала су друга времена, и честе промене директора. Што је време више одмицало а са њим наступали друштвено-политички догађаји који ће потрести Европу и читав свет, у толико се Учитељска школа у Јагодини брже мењала и прилагођавала духу времена.

Окупација земље од стране фашиста драстично је погодила и Учитељску школу у Јагодини. Била је претворена у коњушницу, док су парк и имање добрим делом пропали.

Поново су наступиле „гладне“ послератне године, време опште немаштине. Несклад између потребе државе да образује што више нових учитеља и недостатка услова да се ово оствари, најбоље су осетили запослени у Интернату при Учитељкој школи у Светозареву. У овом тешком периоду значајан допринос пружао је директор Милорад Павловић који је школским заводом управљао од 1940. до 1949. године.

По свему судећи, иако су током Другог светског рата страдали и школа – у приземљу, и интернат – на спрату зграде „старе“ Учитељске школе, теже се опорављао интернат што је условило, да се деценијама, суочава са проблемима.

Школска зграда са интернатом, парк и имање, у наредним деценијама после Другог светског рата неће повратити свој некадашњи сјај.

Нажалост, директор Павловић је после рата био суочен са јавашлуком, нередом и недоличним понашањем ученика. Он је једном приликом овако оценио своју ситуацију: “Нисам ја овде нико и ништа. Не смем да закуцам ни један ексер а да претходно за то не добијем дозволу од повереника за просвету и културу града, који је једном ногом у повереништву а другом у Комитету партије, и уместо да води културну политику, он политизира и омладину инструише да не извините на изразу, прејаши, јер нисам члан пратије!“ Од 1898. године, управитељ Учитељске школе истовремено су обављали и дужност управника Интерната. Имановањем Миладина Јанићијевића за управника Интерната 1958. године, функције директора Учитељске школе и управника Интерната биле су привремено раздвојене. Од 1960. до 1972. године, функцију управника Интерната обављали си помоћници директора Учитељске школе када је за руководиоца Интерната постављен Миодраг Сретеновић.

Године 1975, одлуком СО Светозарево, Интернат се финансијски осамосталио, односно, постао је основна ораганизација удруженог рада мада је и даље био, под патронатом Педагошке академије. Од 1978. године Интернат послује у потпуности као самостална институција која је регистрована под називом ООУР Дом ученика и студената „Лабуд Ђукић“.

Од тренутка осамостаљења почиње ново раздобље у развоју Дома ученика. Доласком Љубинка Милића, од 1977. године Домом ученика у Јагодини руководе директори. Директор Милић је остао запажен као марљив и савестан руководилац и веома заслужан препород Дома ученика у новијем периоду.

Година 1990. остаће упамћена по завршетку нове зграде Дома, са смештајним капацитетом од 230 лежајева. Од тада говоримо о Дому као модерној установи са свим садржајима који су неопходни за њен правилан рад. Поред објекта „Новог дома“, Дом располаже и „Старим домом“ са 106 лежајева у коме су смештени студенти Факултета педагошких наука .

Од 1992. године, одлуком Владе Републике Србије, Дом функционише под називом под којим је и сад уписан у судски регистар као Дом ученика средњих школа „Јагодина“.

Са различитим резултатима у вођењу установом, током једанаест деценија, Интернатом, односно Домом ученика, руководило је тридесет управитеља и директора, било је запошљено више стотина васпитача и осталог особља који су радили у корист више хиљада корисника Дома – ученика и студената из свих крајева Југославије.

Интернат је газила немаштина ратних и послератних година, али и неразумевање локалних и државних власти у мирнодопско време да се установи значајније помогне, препуштајући је самој себи.

Последње две деценије пружају охрабрење да се однос државе према домовима за смештај ученика у Србији променио тако да су услови за живот у Дому ученика у Јагодини побољшани, ангажован је стручан васпитни кадар, унапређен је васпитни рад, придаје се већа пажња слободним активностима корисника и др.