Свако лирско вече је прича за себе коју носи посебна енергија. Позитивна енергија ових младих људи ми враћа веру у боље сутра. Али кад мало боље размислим то „сутра“ је заправо садашњост. Синоћ су на позорници живота, у нашој Кући младих, заблистале неке нове и ведрије пројекције стварности. Јако ми је драго што су они део мене и што сам ја део њих…
За сваки осмех, трептај срца, дамар танане душе, па и за по коју сузу у углу ока били су заслужни ученици: Симоновић Исидора – водитељка и организатор, Жана Мариана Прокић – организатор и песма „Буди ту“, Катарина Димитријевић – прича васпитачице Драгане Киклић „Загрљаји“, Вељко Милановић – песма „Сан“, Александра Трифуновић – прича „Ране“, Невена Радосављевић читала песму Тање Милојевић – „Зашто“, Дијана Милутиновић дело анонимног аутора – „Време“, Милица Милошевић – песма „Тишина“ и Бојана Антонијевић;
студенти: Стефан Љубомировић – песма „Ситни сати“, Душан Стошић, Наташа Манојловић, Јелена Живановић, Ивана Илић, Ивана Панић.
За музички део су били задужени: Емилија Вучковић, Немања Стевић, Тамара Ђурић, Стефан Љубомировић и Душан Стошић.
Хвала свим ученицима који су помогли око ношења столица бине и осталих реквизита, а посебно Стајић Ивану, Ђорђевић Урошу, Радосављевић Милошу и ученику прве године чије сам име заборавила, извињавам се због тога, као и многобројној публици која је, надам се, уживала баш као и ја.
Васпитачица
Јелена Мартиновић
